Devedesete

Kraj istorije – Long live rock’n’roll !

U ovoj deceniji će rokenrol doći do zida, ali će nastaviti da živi, da se svira, kao i da se eksperimentiše u okviru žanrova i tokova zadatih u prethodnim decenijama. ‚‚Rokenrol je mrtva stvar koja živi u meni i par miliona drugih ljudi” reći će Igi Pop (Iggy Pop) na početku novog milenijuma. Smrću ikone grandža, Kurta Kobejna (Kurt Cobain), 1994. se polako gasi i poslednji globalni rok trend.
Devedesete će kod nas najaviti bubnjevi rata. Kada se činilo da nema razloga za pesmu, u Subotici je otpočela zlatna era gitarske muzike. Više nema propisa za lokale, kome je dopušteno, a kome nije da ima živu muziku; a ako ih i ima, niko ih ne poštuje.
Bendovima otvaraju vrata i kafići i klubovi pa čak i kafana kod Šaje. Novi bendovi, ali i neka nova publika, doprinose vitalnosti lokalne scene. Pozorište ustupa jednu od sala i svoje tehničke resurse te se tu organizuju koncerti lokalnih i grupa sa strane koje tek stiču afirmaciju.
Krenimo redom. Subotička pop rok scena 1991. je u vakuumu. Gasi se Omladinski Festival i Radnički Univerzitet prestaje da bude organizator muzičkih događaja, a privatni lokali još nisu krenuli u tom smeru. Društvo je imalo prečih briga od institucija za okupljanje omladine; zemlja je u ratu i pod sankcijama.
Ako je osamdesetih prozor u svet bio nemački magazin „BRAVO“ ili domaći „YU Rock magazin“ i retke TV i radio emisije za mlade, tekovina devedesetih je kablovska televizija. U međuvremenu je svet postao globalno selo i od 1991. subotički omladinci mogu da gledaju MTV. Nema više brkatih pankera u štrikanim džemperima, a uskoro će nestati i musavi hevi metalci iz prigradskih naselja (sa obeležjem EDDA na leđima). Poljski pirati su se pobrinuli da na Buvljak stignu kompletne diskografije stranih grupa na kompakt diskovima. Konačno,1992. ponovo radi Teatrock, sada u jednoj manjoj sali pozorišta. Subotički rokeri izlaze iz garaža i tu imaju priliku da se predstave publici. Nižu se i koncerti grupa iz drugih gradova, a cene ulaznica su simbolične. To je značajno jer je uveliko u toku socijalna polarizacija u društvu i rok kultura se seli na marginu da bi glavni tok prepustila – narodnjacima. U diskotekama sada trešti turbo folk, a oko ponoći se svi spontano hvataju u kolo. Kao u noćnoj mori, subotički rokeri posmatraju ovaj fenomen, do juče nezamisliv. Neka bude borba neprestana, reče neko. Niču nova r’n’r uporišta, pre svih GUSTAV. Diskoteka Lifka organizuje nastupe poznatih rok grupa (EKV, Smak, Pušenje…) ali i Zdravka Čolića, Nede Ukraden i slično. Ostalim danima nema mesta za rok muziku i uskoro će na Radijalcu osvanuti grafit „LIFKAŠE U GULAŠE“. Međutim, i rokeri će uzeti bodove na strani. Kafana Kod Šaje, klasični bircuz, ima svoj “Ruby Tuesday” i svakog utorka tu sviraju subotički mladi bendovi. Veliki hit „Amerika“ grupe Džukele, upravo će tu doživeti svoju premijeru. Leta ’93. sviraće se r’n’r i u bašti restorana Bates.
Živa muzika je ponovo u modi i mnogi lokali otvaraju vrata takvoj vrsti zabave. YU Fest, Arabeska, Speak Easy, Sly… Najosmišljeniji je bio THE CLUB u bioskopu Zvezda.
Polovinom devedesetih turbo folk fenomen doživljava svoj vrhunac. Posle tog klimaksa, na osovini Zagreb-Beograd pojaviće se i muzika za mlade, tzv. DENS. Jedan od najistaknutijih predstavnika tog žanra je subotičanin Srđan Čolić (Moby Dick).
Tih godina sve je jasnija i klasna determinisanost mladih. Rokenrol je potisnut u podzemlje. Sav sjaj i beda estrade, a sa njima i novac, preselili su se u svet turbo folka i kiča. Finansijski moćniji od građanske kulture,nametnuti su kao dominantan kulturni model.

istorija devedesetih

Gustav
Proleće 1985. i derbi druge lige zapad: Spartak-Iskra (Bugojno). Na očigled 10 000 navijača „Plavih golubova“ ,jedan mladi bugonjanac na ogradi istočne tribine, razvija transparent tj. plahtu na kojoj velikim slovima piše ISKRA BUGOJNO.
Niko nije mogao ni da sanja, pa ni on sam, da će deceniju i po kasnije biti ne samo navijač Spartaka, nego i direktor tog subotičkog kluba, a što je za nas interesantnije, pre toga postaće vlasnik prvog pravog rokenrol mesta u gradu – podruma/pivnice/kluba GUSTAV.
Goran Vukoja, danas vođa bajkerske grupe DEVILS WHEELS, a tada student i možda čak i više – biznismen, uz pomoć zemljaka Mije, preuređuje poplavljeni podrum u Drapšinovoj ulici i grad dobija još jedan od finih lokala, urađen u drvetu.
Godina je 1990. i grad je pun kafića. Gustav ničim ne obećava da bi mogao da se razlikuje, pogotovo zato što je Goran to mesto zamislio, ne kao svoj osnovni biznis, jer je imao krupnije poslove, već kao kafić gde će moći da dovede svoju „raju“. Falila je još jedna determinanta otelotvorena u još jednom zemljaku, Josipu-Jopi, koga su zadužili da vodi novi lokal. Tridesetogodišnji Jopa sedeći u tek otvorenom Gustavu, pošto gostiju još nema, dozvoljava sebi slobodu da pušta svoje pank-rok kasete. I tako se skuplja prva „regularna“ ekipa, privučena Jopinim izborom muzike, koji uz to nema ništa protiv da i gosti donesu svoje kasete.
Vlasnik Vukoja, dobričina po prirodi, nije se bunio zbog promene programske koncepcije već je i sam klimao glavom u ritmu.
I ostalo je legenda. Ovaj put to nije fraza jer je Gustav postao nezaobilazni deo biografije njegovih poštovalaca i rokera nekoliko generacija. Gustav je postao i vremenska odrednica i deo pedigrea svakog ko sebe smatra rokerom danas ili u mladosti. U Londonu 1977. posle koncerta grupe „The Clash“ u klubu „100“ (prima sto ljudi), hiljadu ljudi se hvalilo da je bilo na tom koncertu. Nešto slično je danas sa legendom o Gustavu. Deset puta više ljudi priča da je tamo odlazilo, a Gustav je u stvari bio neveliko mesto, no taman dovoljno da primi sve poklonike gitarske muzike i iznedri nikad bolju lokalnu scenu.