Priča o subotičkom „Super Session“-u

podeli sa prijateljima ...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on Twitter

Priča o subotičkom „Super Session“-u
Spiegel Tibor „Magyar Szó“-23. maj 2010.

Kad sam u jesen 1970. postao učenik Srednje Muzičke Škole, moj rođak, ponos familije Gabor Lengyel(Lenđel) je već išao u četvrti razred. Svi su ga znali u gradu kao trkačkog šampiona, pošto je godinu dana ranije bio član štafete na 4×100 m koja je na Evropskom Prvenstvu u Atini oborio državni rekord i time postali balkanski šampioni a on junior rekorder. Plus u maju te godine sa svojom pesmom Padao je sneg dobio je nagradu publike na Subotičkom Omladinskom Festivalu. Pored toga je bio vođa i gitarista orkestra – po uzoru na američki sastav Chicago (bubnjevi, ritam sekcija, gitara, bas, klavijature prošireni sa tri duvača) – sastavljenog isključivo od učenika srednje muzičke škole. To je bila grupa Entuzijasti koja je svirala skoro isključivo svetske hitove na engleskom. Pa još i vrlo precizno. Ovakav orkestar još niko nije čuo u Subotici.
Za vreme njihovog nastupa ako je čovek zatvorio oči, kao da je slušao ploču koja se okreće subotom ujutro u emisiji „Minimax“ Milovana Ilića na Radio Beogradu.
Kvalitetni hard rok i sentiš – bubnjevi, gitara, bas i vokal – u Subotici se moglo slušati na bini Dečjeg pozorišta pored bioskopa Jadran, na koncertima-literarnim večerima pod nazivom „Plakati? Ne! Budimo ludi“ koje je organizovao Rudika Ruzman. Istina bilo je popodnevnih i večernjih plesnjaka na Ekonomskom Fakultetu, ili plesova za vikend u Domu JNA na korzou i u MZ Kervaroš, Makova sedmica, Hajdukovo ali ni jedna od grupa koje su  tamo nastupale nije bila tako uvežbana kao Entuzijasti, čiji su članovi nedeljno dva put probali u podrumu Doma Omladine u Harambašićevoj ulici. Posle škole sa prijateljem i školskim drugom Tibikom Lévay(Levai) često smo blejili kroz prašnjavi podrumski prozor kako Gabika neumorno uvežbava duvače. „Pa-paa-pa… sinkopa brate, sinkopa!“ Nama se ta preciznost jako dopala pa smo odlučili da i mi sastavimo tako dobro uvežbani bend. Ali kakvu muziku da sviramo?
U to vreme u Subotici je Tibika imao najbolju kolekciju američke muzike. Njegov stariji brat Silvester Levai (Lévay Szilveszter) koji je živeo i radio u Zapadnoj Nemačkoj – onda je još postojala Zapadna i Istočna Nemačka – svakog meseca mu je slao sveže Ray Charles (Rej Čarls), For Tops (Four Tops), Temptejšns (Temptations) i Džejms Braun (James Brown) tri’esttrojke (to je bio broj obrtaja tih vinilnih ploča!). Sa Miškom Kurina i Maćikom Lakatoš koji su isto pohađali srednju muzičku, posle predavanja smo često svraćali kod Tibike da slušamo muziku i da pričamo o planovima u vezi benda. U leto 1971. smo već počeli pisati note kompletnih pesama. Najesen smo nekolicinu već sasvim podnošljivo i odsvirali. Tibikin drugi brat Lacika je imao bas pojačalo Echoleta i bas gitaru Hagstrom. Kad je Lacika bio u Beogradu na fakultetu Tibika mi je dozvolio da sviram na tome. Tibika je svirao klavir, ja bas gitaru, Miška je pevao a Maćika lupao rukama po stolicama trpezarije. Isto kao Džon Bonem (John Bonham) bubnjar Led Zeppelina (to smo pročitali u New Musical Express londonskom pop listu u srpskom prevodu, koji se moglo dobiti i u Subotici). Prve pesme su nam bile stvari od Jamesa Browna i Ray Charlesa, ali kad su stigle ploče od Joea Cockera, Emerson, Lake & Palmer, Deep Purple i Uriah Heep skidali smo stvari i od njih i počeli da sviramo pesme vršnjacima iz razreda koji su opčinjeni šćućurili na rekamijeu u dnevnoj sobi. Dok smo svirali zadubljeno smo se ljuljuškali u ritmu. Kao što smo to videli u američkim muzičkim filmovima. Par puta je i Slobodan Bajramović, virtuoz na gitari sa Teslinog naselja, pa student Željko sa crnom Les Paul gitarom je seo da svira sa nama. 1972. u rano proleće smo negde pročitali da ako se muzičari samo tako skupe da muziciraju to se zove Jam Session. Nama se to jako svidelo, ali pošto smo mislili da smo od toga bolji, mi smo to nazvali Super Jam Session. Kasnije je to Tibika skratio i zvali smo se Super Session.
Jošku Miškolcia (Miskolczi József) predsednika ondašnjeg opštinskog omladinskog saveza sam dobro poznavao i u proleće 1972. sam čuo da traži orkestar koji će predstavljati subotičke muzičare na susretima Bratstva-Jedinstva koji se priređuje u Prištini. Gabika Lenđel nam je dopustio da sviramo u probnoj sali Doma Omladine, Miškolciju se dopao naš repertoar i na licu mesta se odlučio za nas (i to je pripomoglo da je u autobusu Subotica-transa ostalo samo četiri mesta i nismo tražili honorar samo smeštaj i hranu). U Prištini smo bili „smešteni“ u vojničke šatore u dolini pored grada (trideset gvozdenih kreveta po šatoru i od prilike hiljadu mladih iz svakog dela zemlje!). Baš za vreme prolećnih kiša. Sutradan smo sa sportistima otišli u grad i seli u kafić hotela Kosovski Božur. Dok smo tamo zijali Tibika je odlučio: moramo vežbati. Ali gde? Dok smo o tome naglas razmišljali, jedan od muzičara za stolom pored nas, Zamir – sin direktora gimnazije – ponudio nam je svoju prostranu dnevnu sobu, gde bi nas vrlo rado ugostio. Mi smo skočili i nagovorili šofera da nas odnese. Instrumenti su bili u autobusu, tako da smo samo trebali sesti i poći na dobijenu adresu. Da, da, ali kad su onomad projektovali stare prištinske ulice nisu mogli računati na široke autobuse na duge staze, tako da kad smo stigli do Zamirove kuće i počeli pakovati opremu kompletan saobraćaj smo zaustavili. Ni jedna bicikla nije mogla da prođe pored autobusa. Zamirova kuća je bila preko puta gimnazije gde je baš bio odmor, tako da su svi gimnazijalci visili po prozorima i uživali u paradi. Kad je autobus konačno otišao, trajalo je sat vremena dok smo počeli svirati, gimnazijalcima koji su sad već posle časova prešli ulicu i sad su visili u širom otvorenim prozorima našeg domaćina. Posle svake stvari veliki aplauz. Sunce je bilo u zalasku kada se sa ulice čula sirena i buka, kada smo pogledali kroz prozor, autobus je stigao pun naših sportista. Na brzinu smo upakovali opremu i odjurili na gradsko sportsko igralište gde su već čekali naše rukometaše i trkače jer su uveče trebali da se takmiče. Ne sećam se kako smo dospeli nazad do kampa i kad smo zaspali, samo znam da nas je Miškolci probudio u jedan izjutra: Svako se vratio sa sportskog terena i traže da im svirate! Tibika, Miška, Maćika i ja  trljajući drljave oči smo se teturali na blatnjavu livadu, na čijoj sredini su naši domaćini od mokrih – tragovi popodnevne oluje se još nisu osušili – dasaka na brzinu sklepali binu od deset puta deset metara i pokazivajući na to rekli:“Da čujemo šta znate!“ Miškolci nam je pritekao u pomoć i našao dvadesetak marcijalna dečka koji su prebacili binu do najbliže bandere.
– Ovako bar produžni kablovi neće biti u blatu – rekao je mirno. Da, da ali dok smo mi svoja teška pojačala sa elektronskim cevima prebacili iz paktregera autobusa na mokru binu, svakog trenutka smo mogli očekivati da se daske polome i da nam sve padne u blato. Imali smo sreće. Daske su izdržale opterećenje i kad smo uključili pojačala sve je radilo, čak ni struja nije nikog otresla. Tako da smo mogli započeti noćni koncert. Posle jedinog domaćeg hita – Sve ove godine – smo nastavili sa stranima: Look at Yourself, Easy Living, Gimme Some Lovin, Lucky Man, Proud Mary. Koncert smo završili sa polaganom bluz varijantom With a little help from my friends od Joe Cockera. Miška je tako pevao, ako si zatvorio oči mislio si da je Džo Koker na bini. Posle poslednjeg akorda hiljadu mladih, koji su u blatu cupkajući cvokotali, burnim aplauzom i vikom se zahvalio na našoj izvedbi. Najlepši trenutak iz naših mlađih godina. Samo smo stajali grleći jedan drugog od sreće dok Maćika nije dreknuo: „Nije me ubila struja!“. Sa ovog koncerta ne postoji video snimak i ne može da se proveri, ali tvrdim da te noći smo mi bili četiri najsrećnija muzičara ne samo na toj blatnjavoj livadi, nego na celom svetu!
Tibika je imao prijatelja novinara koji je bio subotički dopisnik beogradske „Ilustrovane Politike“. Posle prištinskog prvog javnog nastupa skoknuo je na jednu našu svirku. Doneo je i foto aparat sa sobom. Tog dana Miška nije bio, tako da je napravio snimak samo o nama trojici. Tako je Super Sešn postao trio. Čim je naša fotografija objavljena u novinama svugde su nas prepoznali: na „Majmun placu“ i u dva tadašnja subotička disko kluba – u Aquariusu i u Largu – svako nas je tapkao po ramenima i rukovao se sa nama. Postale smo lokalne zvezde. Kasnije, 25. maja za rođendan predsednika Tita na glavnom trgu ispred Gradske kuće pred tri hiljade ljudi smo svirali poslednji put.
Krajem jula sam došao na godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Kada sam se avgusta 1973. vratio za Suboticu Tibika je imao drugi bend. Vreme Super Sešna je isteklo.

(Tibor Špigel, kompozitor, producent, režiser poreklom iz Subotice, koji živi u Sjedinjenim Američkim Državama)