Ako bismo je pitali, rekla bi nam da je Anamarija Tumbas, a da je Stroberiz samo jedna od 100 stvari satkanih u njen identitet.
Ana
Drugari je zovu Anči, drugarice – Anica. Mama, baka, i njen drugar Deki zovu je Sunce. Zbog toga nikako ne može da shvati da stari i da više nije devojčica. Uvek će ti reći da je zoveš – Ana.
Ana je neko ko može da sanjari u beskonačnost, duša koja se bori za više, koja veruje u bolje – i da je sve lakše u – minimum – dvoje.
Život nije baš toliko kratak
Preko Stroberiz se lakše izražava jer ne voli da se snima za reelove, ne voli da čita poeziju pred ljudima jer uvek krene da se znoji i da govori prebrzo, a da piše knjigu, i to joj je bezveze jer je razmena energije ličnim kontaktom nešto što je vozi. Iskreno, smara je da sluša nekoga za koga zna da joj neće uzvratiti jednakom pažnjom. Ne voli japajakanje i havlisavce – ali ima par japajakovića koje baš voli. Ne voli baš ni da svira – ali je naučila, jer ne voli da drži svoja osećanja samo za sebe. Ima potrebu da deli sve što nauči i doživi. Najviše sa prijateljima, kroz razgovor, a kroz pesme – sa celim svetom, sa svakim ko je spreman da sluša i prihvati njenu nesavršenost. Nema ambiciju da bude najbolja. Veruje da svako ima svoju percepciju uspeha. Ne voli da trpi nepravdu, jer veruje da život nije baš toliko kratak.
I sve to što ne voli – voli, jer je to čini onim što jeste.
A možda najviše od svega – voli čokoladu. I Karlita.
Karlito
Karlito je jedan mali pas sa ogromnim karakterom. Ako ste ikada bili u Studiju 11 u Zagrebačkoj ulici u Subotici, upoznali ste ga. Ako niste – nema veze, nikada mu nije falilo drugara. Studija više nema, ali Karlito je i dalje u punoj snazi, sa skoro trinaest godina u šapama i bez skoro svih zuba.
Saša i Igorova Funk Mašina
Danas Karlito, Saša i Ana žive zajedno u nekom svom svetu. Imaju muzički studio umesto spavaće sobe – i baš tamo se rodila i Igorova Funk Mašina. Ana voli taj projekat jer se u njemu oseća vrckavo i podseća je na K2. Saša se često ljuti na nju jer se nikada ne uvežbava pred snimanje ili koncert, ali joj još uvek nekako oprašta. A i ona – uzme malo da se upevava da mu udovolji… pa posle ponovo zaboravi. A Saša baš voli da vežba i bude maksimalno posvećen svemu što radi, a odlično i kuva. Divi mu se zbog toga.
Veruje da jedna osoba može da promeni svet. Da dobrota jedne duše rađa drugu, dve rađaju četiri, četiri osam – i tako do beskraja. Veruje da zagrljaj leči. Da razgovor, osmeh i podrška imaju snagu. Veruje u zajednicu.
Ko sam ja u stvari?
Nije joj frka da prizna da je često nesigurna, da se stalno preispituje i pita:
„Ko sam ja, u stvari?“. Tako je razvila i zdrav (samokritički) smisao za humor, rekli su joj.
Ali što više vreme teče, to jasnije shvata da je najbolje da bude baš ono što jeste.
Plaši se smrti. Plaši se da neće stići sve.
Subotica
Živi u Subotici, koju je samo jednom pokušala da napusti – i tada shvatila da ne postoji bolje mesto na svetu. Da, čak i pored svakodnevne stvarnosti koja nas sve više pritiska, može da kaže da bolje mesto nikada nije otkrila, a putovala je svuda – i putuje i dalje, ali uvek samo čeka da se vrati kući. Pa kad se vrati kući, hejtuje. Klasična priča.
U subotičko Narodno pozorište poslednji put je kročila još u drugom razredu srednje škole, kada je pohađala građevinsku školu – smer tehničar visokogradnje. To je upisala jer je volela da crta, i da gradi (ustvari iz inata). Bila je sa razredom da vidi kako izgleda temelj u izgradnji. Toliko godina kasnije, pozorište još uvek nije završeno. Ali ako se popne na vidikovac Gradske kuće – što obavezno radi kada vodi prijatelje iz drugih gradova – svaki put će se iznova diviti količini zelenila i biti zahvalna. Eto, makar na tome.
Nikada nije uspela da savlada mađarski jezik, ali zna sve pozdrave, da kaže hvala – pa i poneku psovku. Ono najbitnije. Langoš obožava. Španski savršeno razume, prilično dobro i govori – malo zahvaljujući Kasandri, ali više jer joj je ujak Memo još dok je bila mala otišao na Tenerife. Dan-danas je tamo. Svoje ime izgovara sa španskim akcentom, oštro i snažno – Anamarija! Tada se oseća moćno, jer svi znamo kako Subotičani znaju da razvuku. Zato više voli da je ipak zovu Ana.
Mnogo voli svoje roditelje, iako njihova porodica nikada nije bila sklona izražavanju osećanja i potreba. Uprkos tome, uvek su je podržavali – čak i kada nisu u potpunosti razumeli ono čime se bavi.
Zato, čini se, ceo život pokušava da komunicira – kroz pisanje, muziku, kroz poslove koje je radila, kao šankerica (ali na onakvom mestu gde se sedi za šankom – ne podnosi one šankove koji služe samo kao ukras), kao učiteljica, sada kroz rad u kulturnom centru, koji ne može nazvati poslom već prosto življenjem svog života, onakvog kakvim ga je uvek zamišljala.
Klara i Rosa
Naravno, uvek će pričati o Klari i Rosi.
Ko su Klara i Rosa?
To su dve Subotičanke, sestre, totalno blesave i potpuno izmišljene. Ali u stvarnosti – ostavljaju mnogo traga. Jure, trče, žure, mozgaju, smišljaju, pokreću. Kako bi sestra-koleginica Goca rekla – ponekad kao hrčci, u krug – ali ipak veruju da nije uzalud.
Likove Klare i Rose osmislila je Nela, oživele su sa Gocom i njom, a zatim usvojile i Anamariju.
I od tada je tu – i ima osećaj da iz toga više nikada neće moći da izađe.
Ne zato što mora. Nego zato što to nije izlazno mesto.
Prvi građanski kulturni centar u Subotici
Pa… ili je to – neka vrsta mafije?
Ne, ne, to je prvi građanski kulturni centar u Subotici sačinjen od najrazličitijih ljudi koji dele jednu viziju – ne od zidova, krova i kapije.
Uz nju je uvek mnogo dobrih ljudi koji joj pomažu kada negde zapne.
Ma nije ni da zapne – samo ne može da bude na šest mesta u isto vreme i nema deset ruku. Oduševljava se dobrotom iako veruje da je ima u svakome.
A i ne vozi kola. Ni to ne voli. Pa ponekad zove Topića – koji uvek kasni. Ili Belju – koji je uvek raspoložen za akciju.
Belja
Kad smo kod Belje, voli da igra “Catan” sa ekipom, ponekad i online, ali sa ekipom je mnogo bolje, uvek. Ima strašan osećaj krivice kada “ništa ne radi”. Ponekad zabode na Netflixu, Maxu, na igricama na Soniju, ponekad danima, ali to naziva aktivnim odmorom. Veruje da video igre razmrdavaju moždane vijuge. Kad se stvarno odmara, razmenjuje reelove sa svojom kumom Nevenom.
Anamarija je bila ćutljivo i povučeno dete. Autsajder, zbunjeno čeljade. Makar se tako sebe seća. I tako, slušajući i posmatrajući, naučila je svašta.
Munkás
U Kulturnom centru danas je: tehničarka, kreatorka video i audio sadržaja, kompozitorka, organizatorka, rame za plakanje, podrška, komentatorka, astrološkinja, menadžerka zajednice, dizajnerka, domaćica, fotografkinja, spremačica, smejalica, kako voli da kaže jednom rečju, munkás (mađ. radnik). Baš je uzbudljiv taj život.
Ponosna je menadžerka benda Ana Never, koji skoro nikad ne svira(?) ali kida!
Ali naj, naj, najviše od svega – voli da bude kod kuće.
Slavko i Pere
Kuću u kojoj stanuje sagradio je njen pokojni deda Slavko sa njenim tatom. Obojica dedova bili su totalne face. Deda Slavko je voleo svoju baštu, a mama je ljubav prema biljkama nasledila od njega (pretpostavlja). Sada ima pravu malu egzotičnu džunglu sa druge strane ulaznih vrata. Sa pokojnim deda Peretom, ona i njen brat Petar čuvali su ovce. Sve majstorske poslove za koje se obično čeka majstor – ona uradi sama. Ne voli da čeka majstore i nikada ne posumnja da će uspeti u svemu što pokuša. Veruje da je veoma važno pokušati. A kada zove drugare da pomognu sa krečenjem, na primer, kaže:
„E, sad ovo više nije samo moj, već naš zid.“
Voli da se ljudi kod nje osećaju kao kod kuće. A to, naravno, znači i da sami operu suđe za sobom. Hm.
To što jeste – nikada nije bilo samo njeno
Voli ljude i zato, kada govori o sebi – zapravo priča o ljudima. Jer su odnosi, razgovori i susreti ono što nas oblikuje i povezuje. Svesna je da je svako iskustvo, bilo lepo ili bolno, deo onoga što ju je oblikovalo, i u njenom srcu ostaju da žive svi sa kojima je delila nešto – bilo dobro ili loše. I zato voli da deli jer, to što jeste – nikada nije bilo samo njeno.
Autorka teksta: Anamarija Tumbas – Stroberiz