Prilikom gostovanja Gabora Lenđela u okviru facebook grupe „Subotičanke i Subotičani“ zabeležili smo zanimljiv razgovor Dragana Rokvića sa eminentnim umetnikom.
Gabor Gabika Lenđel je već dugo penzioner, ali i dalje stvara i komponuje.
PESMA O SUBOTICI
U poslednjih šest meseci komponovao je pesmu o Subotici. Ponudio ju je Dušanu Svilaru, ali je Dule bio previše zauzet zbog obaveza u Beogradu.
„Onda sam je ponudio mom prijatelju Bori Platiši, koji je to oberučke prihvatio. Snimili smo je, a još pre 10 godina Bora je pevao moju pesmu „Nema vremena“. Pored te dve pesme, napisao sam još osam stvari, tako sa smo napravili album „Hoću da lumpujem“ sa 10 pesama koji je izdao Croatia records. Izdavač iz Hrvatske je inače pre dve godine izdao moj dupli CD album sa 50 kompozicija pod nazivom „Gold collections“ na kojima su osim poznatih pesama „Ti si mi bila naj, naj“, „Život je maskenbal“, nalazi, što mi je posebno drago, izbor od 37 kompozicija od oko 120 koje sam napisao za pozorište i film.
Na CD – se nalaze i pesme koje izvode naši sugrađani: Goca Vidaković, Dušan Svilar i Robert Tili – (prim. aut.)
TEŠKA INDUSTRIJA PONOVO SVIRA
„Ideja za album povodom 50 godina „Teške Industrije“ došla je od direktora Croatia Records-a gospodina Želimira Babogredca. Tu je bio problem sa članovima benda jer su mnogi rasuti po svetu. Vajta je u Hamburgu, bubnjar u Detroitu, basista u Štutgartu. Rekao sam, napravićemo to ali sa ljudima koji su mi dostupni. Vajta je bio najvažniji, prihvatio je bez razmišljanja. Uradili smo 11 pesama u Zagrebu, to je skoro završeno, izaći će CD i vinil. Očekuje se da izađe početkom jula meseca, napravili smo 11 spotova, planiramo promocije. Osim toga pojaviće se i prvi album „Teške Industrije“ „Ho ruk“ u ediciji Croatia Records-a i Abbey Road studia u Londonu, gde su između ostalih snimali i „The Beatles“. To će biti vinil u najnovijoj tehnici, možda će zvučati bolje nego original. Sada čekamo poromociju u Zagrebu, početkom jula, sviraćemo nekoliko pesama uživo. Na albumu sviraju gitarista Vedran Božić, bubnjar Peco Petej iz Indexa, Aleksandar Kostić, basista iz Apatina, koje je svirao na dva poslednja albuma i singla „Teške industrije“, angažovaćemo još jednog gitaristu za svirku uživo“.
SARAJEVO, POČECI
„Sa budućim profesorom Vojislavom Batom Gabrićem odlazim u Sarajevo na muzičku Akademiju obzirom da me u Beogradu nisu primili „jer nisam imao dobar sluh (!)“. Nisam bio jedini, nisu primili ni Batu Kovaču, prednost su imali Beograđani. Međutim, tu je bio problem, jer sam bio član atletskog kluba Partizana iz Beograda, gde sam imao stipendiju, stan i hranu . Tada sam izgubio pravo na stipendiju, a usput sam morao da potpišem da više neću nastupati za drugi klub, već samo za Partizan. U Sarajevu smo imali skroman stan, bez kupatila, neka česma iza, brdo bogu iza leđa. U jednoj šetnji centrom grada primetio sam plakat kod Hotela Evropa, na kojem je pisalo čajanka grupe Combo 5 – Jadranka Stojaković. Ušao sam i video kako lepo svira, imala je predivan glas. Šta ću, naručim čaj i priđem, kažem da bih voleo da sarađujemo. Inače sam 1970. godine pobedio na Omladinskom festivalu sa pesmom „Padao je sneg“. Jadranka je bila jedna divna osoba i kaže ona meni da će me upoznati sa Duškom Trifunovićem, biće mu sigurno drago da te upozna. Sutradan smo otišli na televiziju gde je Duško radio i upoznali se i sarađivali smo sve do njegovog odlaska. U šali mi je rekao „Oo, došao Mađar u Sarajevo, bez Mađara kulture ne bi bilo ovde, sigurno! Odmah sam uskočio u njegovu ekipu. Radili smo tematsku emisiju „Na Ti“ tu su se pojavljivali mladi muzičari iz svih krajeva Jugoslavije. Bio sam muzički urednik te emisije, jedno dve godine. Narcis Vučina, Ranko Boban i ja smo pratili Duška na turnejama po Bosni, on je recitovao, mi smo svirali i pevali njegove tekstove. Jednog dana sam mu rekao da bih želeo da imam svoj bend, ali pod uslovom da pišem muziku samo na njegove tesktove. I naziv benda je nastao iz njegove pesme “Čist Zrak“.
Moj brat se vraća s posla
svakog dana oko tri
Ide teška industrija
na biciklu
nosi hleb
i veliko srce svoje
Sklonite se
njemu treba čisti zrak.
“U Domu Mladih u Sarajevu imali smo odlične uslove za rad”. Kao kompozitoru drago mi je da sam uspeo (a svi kompozitori teže ka tome) da napišem evergrin, i to je taj „Naj, naj, naj…“ koji se i dan danas, posle toliko godina, vrti i ima više varijanti – dvadesetak obrada: od instrumentala, dalmatinskih klapa, Slovenaca, mladih bendova sa novim aranžmanima, do engleske verzije. Pesma je nastala za vreme bivše Jugoslavije, kada je pobednik Opatijskog festivala obično išao na Evroviziju. Rešio sam, napraviću jednu pesmu za Evroviziju!. I ja napravim melodiju u glavi, harmonski uradim, ali nemam tekst! I odem kod Duška u kupe i kažem – slušaj, imam jednu pesmu, voleo bih da napišeš tekst, treba mi hitno za festival. Kako ide – pita me. I počnem, a on nije imao sluha, ali je sve pisao na tarabe – osmerac, jedanaesterac…. Pevam mu – laj, laj, laj… A on – ma kakav laj, laj! To ti se kaže – NAJ, NAJ! Rekoh mu – odlično, piši! I on sedne, i u vozu napiše tekst u roku od deset minuta!”.
Tako je negde u bosanskim vrletima (Gabika pamti da je voz išao iz Sarajeva, ali ne i kuda – prim.aut) , nastala pesma koja je osvojila drugo mesto na Festivalu Opatija 1975. Otpevao ju je sjajan Davorin Popović, ali zanimljivo je da nije bila namenjena „Indeksima“.
“Namenio sam je Kemalu Montenu, ali on je imao svoju kompoziciju koju je želeo da izvede, i predložio mi da je dam „Indeksima“, kaže, odlična pesma, daj njima, njima leži. Baš tada su Davorin i Boda bili u Nišu u vojsci. I jedva čekali malo da izađu! I došli su u Sarajevo u uniformama. Veče pre snimanja Davorin je zaseo sa društvom, a voleo je da se karta i popije, pa je malo preterao. Snimanje počinje u podne, a njega nema. Odem do stana, on – spava. Kako spava kada treba da snima?! Budimo ga, on pita – gde si, ba, Lenđel, šta ima? A glas – promukao, jedva govori. Ja se presekao! Kako ćeš pevati? Kaže – pristavi vodu i so da proključa. Progrgolji i kaže – možemo ići! Ušao u studio i iz cuga snimio pesmu! Jel dobro, pita me Davorin, kažem odlično je, ne treba više, ne treba – kažem mu, idem da spavam – reče i ode kući da spava!”.
O ROK OPERI ZELENOKOSA
“Imao sam padove i uspone, kao kod Kineza, Jing i Jang. Posle svakog pada sam počinjao nešto novo u životu. Kažu ono dabogda imao pa nemao, to sam tri puta doživeo. Otišao sam u vojsku, sam sam se javio, jer sam imao velike probleme u bendu. Počeli su da se drogiraju, pokojni pevač Goran Kovačević je bio u zatvoru sa Ipetom Ivandićem bubnjarom Bijelog Dugmeta zbog droge. Jednom prilikom na koncertu dođe gitarista bez pojačala, koje su mu oduzeli zbog droge, onda drugi put kaže plašim se gitare ne mogu da sviram, pa je onda pevač u depresiji i slično. Tada sam rekao Dušku Trifunoviću da bi ja da napravim poslednji album “Teške Industrije”. Taj album je faktički posvećen meni, poslednja pesma nosi naziv “Odlazi teška industrija”. Moj prijatelj, Subotičanin Murenji Matija, muzičar, dobije poziv za vojsku, ali mu je ostalo još par ispita, pa sam se prijavio umesto njega u Suboticu. Vojsku sam služio u Mostaru. Tada sam rasprodao instrumente, nisam hteo više da idem u Sarajevo. Đorđe Novković me je zvao da posle vojske dođem u Zagreb da budem producent u Jugotonu. Takođe mi se javio Jovan Adamov iz Radio Novog Sada, nudio mi da budem producent na radiju, obećao je da će mi obezbediti stan i stalan posao. Imao sam devojku iz Zagreba, koja je pristala da odemo u Novi Sad. Od stana nije bilo ništa, tako da sam uz pomoć (opet!) Duška Trifunovića i Pere Zupca prešao na TV Novi Sad. Tamo sam upoznao reditelja Karolja Vičeka, koji je imao ideju za mjuzikl, ali sam ja predložio rok operu, i tako je nastala Zelenokosa (Zöld hajú lány) – prva rok opera na mađarskom jeziku. Za taj projekat bio mi je bio potreban studio, jer je bilo komplikovano da se ide stalno u Novi Sad na snimanje. Tako sam uz pomoć prijatelja, u kući mog rođaka Zoltana Sagmajstera u ulici Braće Majera, otvorio prvi privatni studio u Jugoslaviji. U Nemačkoj smo kupili instrumente, magnetofon i onda smo snimili kompletan orkestarski deo. Predstavu je za godinu dana pogledalo oko 75000 gledalaca, najviše u istoriji subotičkog pozorišta.
KPGT, LjUBIŠA RISTIĆ…
”Godine 1985. sam hteo da živim u Zagrebu, veći grad, veće mogućnosti. Živeo sam na relaciji Novi Sad – Subotica. Stigao je poziv iz Subotice da budem direktor Omladinskog festivala. Negde u to vreme u naš grad stiže Ljubiša Ristić koji mi nudi da radim sa njim u KPGT-u. Prva predstava je bila “Madač komentari”, bio je to veliki izazov. Voleo sam pozorište, više nego film. Radili smo na Šekspir festu, Molijer fest… Napisao sam muziku za veliki broj predstava. To je trajalo do kraja 80-ih”.
KAKO I ZAŠTO SAM PROPUSTIO OLIMPIJSKE IGRE
„U životu sam bio nadaren za dve stvari. Sport i muziku.“
„Iskreno nisam bio dobar učenik, nisam voleo školu. Sa 5 godina sam plivao, sa 7 sam bio u tenisskoj reprezentaciji. Jedrio sam na Paliću, u više atletskih disciplina sam bio dobar. U rukometu sam branio. Imao sam divnu mladost. Na jednoj školskom takmičenju, trčeći bos, pobedio sam na 60 metara. Trener Pal Sikora me je primetio, prišao, i rekao da bi trebalo da budem član Spartaka. Iskreno, to me baš nije interesovalo, jer već sam išao u muzičku školu, teglio violončelo po autobusu … Ipak je uspeo da nagovori moje roditelje – moj otac je voleo sport – obećavši da ću dobiti sprinterice i ostalu opremu. U tim sprinteriricama sam na prvom takmičenju na 100 metara istrčao 10.3, bez treninga. To je bilo 1966. godine, a tada sam se bavio i muzikom amaterski. Svirao sam u Mladosti kod čika Joške Kovača. Imao sam grupu Suze mladih krokodila, ime nam je dao menadžer Duško Božić. Ja sam imao 13, Mile Rakić 9 godina. Skidali smo Trogse, Bitlse, Stonse…
Atletika mi je puno pomogla. Recimo znao sam da zakasnim na trening, pa sam onda morao da optrčim tri kruga oko stadiona, pa sam bio nervozan. Kao član juniorske štafete 4×100 smo na Prvenstvu Evrope istrčali državni rekord 39.7, što je bio 7. rezultat u svetu. Miro Kocuvan iz Celja, Predrag Križan iz Beograda, Ivica Karasi iz Pule. Godine 1971. sam istrčao 10.3 što je bio najbolji rezultat u Jugoslaviji tada. Imao sam poziv da idem na koledž u Ameriku. Otac mi je rekao da dobro razmislim, to je mormonska sekta, a majka se plašila da me neće više nikada videti. Šta će meni Amerika, mislim, imam ovde sve što mi treba, more, „Marlboro“, pušio sam tada, viski…Onda mi je napripremama u Celju pukla zadnja loža, Teška povreda za sprintera. Ležeći u bolnici, pitao sam hirurga da li ću moći da se vratim u formu u kojoj sam bio. On mi je rekao da će povreda da se zaleči, ali da u glavi više neće biti moguć povratak. Onda me on pitao: „Čim se ti inače baviš?“ Kažem mu muzikom. „Jesi ti lud?“ „Posveti se muzici kao što si se posvetio atletici i bićeš uspešan“.
Ostalo je istorija…