Branko Neškov

autobiografija

Rođen sam 1957. u Subotici, gde sam živeo sve do svoje 18. godine, kada sam sa roditeljima prešao u Beograd.
Nemam nikakvo formalno muzičko obrazovanje, osim par godina učenja klavira, pod prinudom roditelja. Vrlo brzo, menjam klavir za gitaru i već negde oko svoje 12 godine počinjem da vežbam po par sati dnevno…
U drugom razredu Gimnazije, upoznajem Rudolfa Vojnića, koji me je odveo na nekoliko proba grupe LYTY & Co, koja je tada počinjala sa radom. Tu sam upoznao Duciku Abrahama (Janoš Abraham)  i Levay Tibora, ali nisam zadovoljio kriterijume, pa su me odmah zamenili i doveli Slobu Bajramovića. Svejedno, nastavili smo da se družimo i slušamo muziku zajedno, što je meni jako mnogo koristilo.
Godine 1975., poziva me Duci da učestvujem u njegovom novom muzičkom projektu – Abraham Bendu, što ja, sav srećan, prihvatam.
Nažalost, bend je svoju karijeru završio nakon snimanja u Radio Novom Sadu, jer je Duci otišao u vojsku.
Po dolasku u Beograd, upisujem se na Fakultet dramskih Umetnosti i ubrzo se povezujem sa lokalnom muziçkom scenom. Rezultat toga je alternativni rock bend Pa-Pa-Tra, koji je postojao godinu dana, odsvirao desetak koncerata (od toga nekoliko pred prepunim sportskim halama!) i raspao se, kada smo Cvele (današnji Bajagin basista) i ja otišli u vojsku. Ne mogu da se otmem utisku da mi je ta vojska pokvarila dosta toga u životu…
U bendu su svirali Danko Đurić – vokal, Miroslav Cvetković Cvele (Tilt, Bajaga & Instruktori) – bas, Đorđe Petrović (poznati producent, Van Gogh, Đ. Balašević) – klavijature, Branko Potkonjak – gitara, Dušan Đukić (Inamorata, Pop Mašina) – bubnjevi i ja – gitara.
Posle vojske, svirao sam sa bendom “Planinski Gonič”, neku vrstu etno-rock muzike. Nastupali smo sa Disciplinom Kičme, nekoliko puta u  SKC-u u Beogradu.
U međuvremenu sam postepeno počeo da se zanimam za snimanje i produkciju, pa sam tako proveo pet – šest godina radeći sa Encom Lesićem kao snimatelj i muzičar.
Tokom tih godina, sarađivao sam i svirao gitare za desetine autora, od kojih izdvajam Enca Lesića, Vojislava Đukića (S vremena na vreme), Zorana Simjanovića i druge.
Zvukom na filmu sam počeo da se bavim oko 1981. i do danas sam miksovao zvuk za preko 200 igranih filmova, u Jugoslaviji, Portugalu, Brazilu, Nemačkoj, Italiji, Irskoj, Francuskoj i Španiji.Neki od domaćih filmova za koje sam radio zvuk su: Šest dana juna (1985), Kako je propao rokenrol (1989), Gluvi barut (1990), Čaruga (1991), Tito i ja (1992), Belo Odelo (1999), Zemlja istine, ljubavim slobode (2000), Diši duboko (2004), Sutra ujutru (2006), Tilva Roš (2010).
Od 1992. živim i radim u Lisabonu, gde imam svoj studio za obradu zvuka na filmu.
Gitaru danas sviram mnogo redje nego što bih želeo…