LEONID PILIPOVIĆ, DIZAJNER, ILUSTRATOR I MUZIČAR IZ SUBOTICE VEĆ TREĆU GODINU CRTA STRIPOVE ZA FRANCUZE
KAD SNOVI POSTANU STVARNOST
Pre tri godine Palićanin Čaba Kopecki, lovac na talente, uspeo je ubediti Leonida da potpiše svoj prvi ugovor za Francuze. Od tada iz njegove sobe putem Interneta, stranice najčitanijih stripova lete u svet
Kada pomoću „Gugl” pretraživača potražite ime i prezime našeg sugrađanina Leonida Pilipovića dobićete preko sto različitih zapisa o njegovom radu vezano za strip i muziku. Nekada je svirao sa popularnim „Džukelama” i „Goblinima”, a sada u „Iskonu”, ali njegovo ime je u svetu poznato po stripovima.
Leonid je u poslednje tri godine izdao tri strip knjige za Francuze, tačnije albuma, kako se to zove u tom svetu gde je strip izbačen iz trafika i premešten u knjižare, gde se prodaje u skupo opremljenoj formi. Takvi stripovi čuvaju se na policama i na neki način stvar je prestiža imati ih.
U društvu velikih crtača kao što su Igor Kordej, Goran Sudžuka, Boban Savić, a prema scenariju svetski priznatog scenatiste Žan Pjer Pekoa, Leonid je uradio dva od ukupno 11 albuma velikog serijala „Tajna istorija”, koji je bio planiran u sedam epizoda nastavljenih sa još četiri zbog velikog interesovanja.
Trenutno završava drugi album novog serijala „Velika igra”, nakon uspešno okončane i nedavno objavljene prve epizode pod nazivom „Tajno oružje”.
Zlatno doba stripa
Srednja generacija se seća, a mlađoj je verovatno teško i zamisliti kako su se nekada i ovde kod nas čitali stripovi. Malo ko nije znao ko je Blek Stena, Komandant Mark, Zagor…
– Imali smo stvarno bogatu ponudu, ali se najviše čitao pomenuti šund, to je bila i najjeftinija licenca koja se mogla kupiti. To smo čitali negde u osnovnoj školi kada nismo bili još spremni za nešto ozbiljnije. Alan Ford je već nešto drugo, bar je imao dobar humor. Negde na kraju osnovne škole otkrivali su se oni malo kvalitetniji stripovi kao što su Spajdermen, Mandrak, Bluberi, Aster Blistok, Korto Malteze, Srebrni Letač, koji je i danas jedan od mojih omiljenih junaka. U to vreme, vreme SFRJ bili smo izuzetno jaki što se tiče autora od kojih su mnogi kasnije karijeru uspešno nastavili negde van zemlje. Osamdesetih smo imali apsolutni primat i naša strip revija „Strip-Art” 1984. osvojila je najveće internacionalno priznanje.
U to vreme Leonid se počinje baviti crtanjem stripova i slediti njihovu sudbinu na ovim prostorima.
– Sa novim talasom muzike došao je i novi talas stripa. Kao što pank sa svojim trominutnim himnicama, bez solaže, jasno i glasno pogađa u glavu, pojavile su se i kratke forme stripa, koje na 3–4 strane zadiru malo više u dušu. A postojali su klinci koji su imali šta da kažu i gomila tadašnjih stripova urađena je na tekstove njihovih pesama. To je bilo zlatno doba jugoslovenskog stripa. U to vreme sam se zatekao u srednjoj školi za dizajn u Novom Sadu i tu došao do brojnih informacija i susreo se sa velikim školama. Počeo sam da objavljujem svoje prve table u nezvaničnoj štampi, fanzinima („Trt”, „Meteor”, „Šuljev zabavnik”), forma koja je dozvoljavala da sve što radiš kopiraš i deliš bez cenzure. Prva zvanična publikacija u kojoj je 1988. objavljen moj strip bila je list „Mladost” Slobodana Ivkova. Bio sam presrećan.
Doviđenja stripu
A onda dolazi Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu (odsek grafike knjige u klasi Bogdana Kršića) i susret sa nekim novim stvarima.
– Dešavalo mi se da mi grafike liče na strip, a strip na grafike. Tek na trećoj godini uspeo sam to da razdvojim i uzeo od oba najbolje.
Prva njegova samostalna izložba pod nazivom „Strip, ilustracija + frustracija” održana je u Galeriji Doma omladine Beograda 1994.
– To su bili crteži koje nikad nisam mislio da ću izlagati, takoreći crtkarije, na neki način nesrećni trzaji mozga i ruke, raštrkani likovi koji nešto pričaju. Razbacao sam ih po Domu omladine onako kako su bili i kući i ta izložba je imala dobar odjek, nakon čega su usledili brojni pozivi među kojima i za strip reviju „TRON” i „Politikin zabavnik”. U to vreme već sam počeo intenzivnije da se bavim muzikom pa sam ilustrovao ploče za „Džukele”, „Gobline” i jedan LP „Električnog orgazma”.
Bile su to već devedesete, kada je mnogo toga nestajalo i nedostajalo, osnovne stvari nisu funkcionisale, u poplavi šunda sa televizije davio se i naš strip.
– Nemogućnost objavljivanja, nevraćeni originali crteža, nimalo novca – sve su to bili razlozi da kažem stripu doviđenja. Sa dizajnom sam imao par loših epizoda i od toga odustao. Počeo sam da tetoviram i to mi je super krenulo. Bio je to još jedan oblik prilagođavanja onoga što volim onome od čega se može živeti. Sve više sam svirao i polako zaboravljao strip.
Neko je sve to posmatrao i već 1995/96. usledio je prvi za Leonida zastrašujući poziv da crta albume za Francuze.
Neko to odgore vidi sve
Organizovao sam svoj život tako da sam imao brojne obaveze oko sviranja i tetoviranja, ali ključno je bilo što nisam imao dovoljno sigurnosti u sebe i energije za to. Znao sam koliko je u Francuskoj cenjen strip, plašio se ugovora koji mi je donosio mnogo toga, ali i odgovornost koju nisam bio spreman da preuzmem. Odbio sam.
Na sreću, Čaba Kopecki, Palićanin koji već 30 godina živi u Francuskoj bio je uporan. Taj čovek je, kako kaže Leonid zaslužan što veliki broj ljudi sa prostora bivše SFRJ danas radi za velike svetske izdavače.
Nakon nekog vremena pozvao me je opet i rekao da se takve prilike retko dobijaju, dobre su pare i da ne bih trebao da propustim šansu da napredujem. A ja još dalje od stripa. Plašilo me je to. Konačno smo se sreli. Bilo je to u vreme kada više i nisam imao toliko obaveza, a porodica razlog više da ipak probam. Kada sam završio sa ilustracijom prve četiri strane scenarija očekivao sam da će se ipak predomisliti i shvatiti da sam stvarno zarđao. Naprotiv, bili su zadovoljni i jedinu primedbu imali su na kadriranje rekavši mi da sam što se toga tiče ostao u osamdesetim godinama, što je zapravo i bilo tačno jer je to i bilo vreme kada sam se bavio stripom. Međutim, ti urednici su i veliki ljudi (Fred Blanšar i Oliver Vatin), bez imalo nipodaštavanja upućivali su me i pomagali, a danas nakon četiri urađena albuma kažu da sam napredovao i da su zadovoljni. To mi je najvažnije.
Leonid svira i tetovira i dalje, a strip mu je ponovo na prvom mestu i želi da tu i ostane. Davnašnji san koji je u jednom momentu pokušao da zaboravi ostvario se i zato je prvi svoj album posvetio čoveku koji je za to najviše zaslužan – Čabi Kopeckom. Laura Raos
STRIPOVI NA CENI
Francuzi imaju dugu tradiciju čitanja stripova. Kupuju ih sve kategorije stanovnika od 7 do 77 godina. Uopšte nije čudno videti doktora, pravnika, nekog poslovnog čoveka sa aktovkom kojem strip nešto i ne bi pristajao da stoji u redu pred knjižarom i čeka svoj primerak novog albuma. Najvažnija im je priča, dok je crtež na drugom mestu. Početni tiraž im je 25 hiljada primeraka, a cena 12,5–13 evra. U njihovu propagandu se puno ulaže, krene kampanja, najave datuma izdavanja, a u sklopu toga i crtač ima obavezu da proboravi određeno vreme na tim kampanjama, čeka svoje kupce da potpiše i potcrta svoj novi album. Leonida tek čeka takvo iskustvo.
(Subotičke novine)
Leave a Reply