Arsenal Fest se od 2011. godine održava u Kragujevcu. Ove godine ga je posetilo oko 35000 gledalaca. Svoje utiske iznela je Dragana Nadaški iz Subotice.
PRVI DAN: Put ka Kragujevcu je bio, najblaže rečeno -:zabavan. Klima u autu ne radi, napolju 38° C, nas četiri, svaka još u frci od navrat-nanos pozavršavanih obaveza, potrpasmo se oko pola dva, tako da smo po najvećoj vrućini prevalile ceo put. Jedna sladoled pauzica, nešto muzike, čergarsko kačenje peškira na prozor, hektolitri vode, rakija tek da se nazdravi… Stigosmo bezbedno, parking mesto jedva nađosmo i ispostavilo se da je taman ispred ulaza u zgradu. Smestile se u stan uređen kao da planiramo da uselimo zauvek. Dve spavaće sobe s bračnim krevetima, po terasa u svakoj, dnevni boravak, mikro kuhinja i kupatilo. Svedeno, ukusno namešteno.
Elem, na početak, naravno, nismo stigle. Prvo veče sam obično daleko tolerantnija no što ljudi veruju da mogu biti, prosto, znam da put može da iscrpi, a pošto smo prvi put u ovom sastavu, kasno kretanje nije ni meni teško palo. Sedele uz kafu, rakiju, dolazile sebi, pa potom odšetale do Kneževog arsenala. Red za kešles kartice popriličan, al’ brzo se kretao. Da se ne bismo morale držati neprestano zajedno, uzele smo da svaka ima.
Na Gardenu je taman počela Analogna rasa. Standardno dobri, znala sam šta me čeka, tu nije bilo puno iznenađenja, Čutura, Predin i ekipa sa svojim višedecenijskim hitovima.
Na Mejnu potom Bajaga i instruktori. Gužva, sve generacije prilično raspevane, instrumentalno zvuče dobro, al’ sve vreme sam imala utisak da Bajaga kasni pola sekunde-sekundu… Možda je samo moj utisak… Žika veseo, u nekom momentu se i popeo na par metara stuba bine… Stejdž su potom pripremali za Massive attack, koje sam prepustila drugarici, ja se vratih na Garden. Vizelj, daleko uigraniji, veštiji, skladniji, dinamičniji nego pre “par” godina na Ekoslaviji. Nakon njih usledio je bend Škofja Loka, lepo iznenađenje s prošlogodišnjeg Beer festa. Dve devojke, obe nasmejane od uha do uha, rasplesane, u pratnji devet muzičara. Obe, ovog puta, trudne 😀 Veselo, taman kako je i trebalo u tom momentu.
Nakon njih pojaviše se All in, nikad čula, ništa propustila, hip hop lak za zaboravljanje, nastup od nepunih pola sata.
Potom Ida Prester i njena standardna ekipa, standardno luda, standardno sjajne atmosfere, publika divna, obezbeđenje panično (jednu pesmu je otpevala balansirajući na ogradi, u cipelama s velikom platformom i potpeticama, dok smo je pridržavali svi u okolini, na zaprepaštenje jednog od, verovatno, organizatora)… Verovatno najdinamičniji i najaktivniji nastup tog dana.
Zbog narednog sam svojevoljno preskočila i Zoster, nije bilo smisla zbog desetak minuta izgubiti mesto kraj ograde! U 2 ujutro na binu se popeo Nikola Vranjković! Mnogi su i ranije imali prilike čuti kako ta ekipa može da zvuči. Sad je zvučalo uh! Sve besprekorno, svaki ton, svaka nota, svaki zvuk na svom mestu. Perfektno osvetljenje, gomila dece u publici, deca koja pevaju svaku reč. Dve prijateljice su sedele negde kod šankova i kažu da je ceo prostor bio potpuno krcat, dok nisu zbrisale. Nije prevelik prostor, ali je dobro znati da ima novih generacija koje će preuzeti mesta uz ogradu.
DRUGI DAN: Čorbica, kafa, rakija, pa novi festivalski dan. Neće biti lak, a i unapred sam znala da ga ne mogu uz sunce ispratiti, prosto nema te sile koja me može držati na nogama više no što sam i sama planirala.
Direkt na Garden, stigle na vreme, par završnih pesama 357, a onda se sastav publike pred binom potpuno izmenio, ustupivši mesto klincima (koji su čuli za njih, al’ nikad priliku nisu imali da uživo saslušaju), pa i meni i meni sličnima.; dočekasmo Profesora Čontu i patku. Lepo pakovanje lude energije, fantastičnog vokala, svima poznatim pesmama, sve višim temperaturama… Ako dodam da je uz tonca bio, ako nije sam radio – Vranjković, jasno je da sa zvukom nije moglo biti problema.
Domaći KBO! su se brzinski popeli i nesmanjenim tempom nastavili “dijalog” s publikom, ređajući svoje pesme bez mnogo kilavljenja između, bez odugovlačenja, bez gubljenja dragocenih sekundi, jer satnica je brutalno surova!
Bez veće pauze, tek da se smene instrumenti i ljudi, ovaj stejdž je izbacio još jedan vrhunski bend, ovog puta šlag na tortu su bili Bjesovi. Kakav utisak, (Sličan sentiment kao što obično ostavlja Mizar), ovog puta daleko žešći, čvršći, bučniji od svojih kolega koji su im prethodili, ako je to uopšte moguće.
Oko pola 12 smo prešle na Mejn, odslušale veći deo Buča Kesidija, Neverovatna gužva, mnogo usklađenih glasova iz publike, a oni do savršenstva precizni, uvežbani, gotovo – neljudski. I dalje šljokicasti i s manjkom testosterona. Ipak sam ja za čvršće, sirovije izvođače. Svratile na klopu, polovično izbegle najpre Sajsi, koja je zapravo bila u svom elementu prilično zabavna, potom i uspešno izbegoh TNG, (nešto je omašio, jer baš je kratko trajalo), a nekako eskivirah i Crni cerak. Klinaca, sasvim drugačijih no na početku večeri, naguranuh svuda. Nešto posle dva, nas tri napunjenih baterija, smo krenule do smeštaja.
TREĆI DAN: Krenusmo dovoljno rano da se ja na vreme stacioniram za prvu turu svirki na Gardenu. Paks, vrlo mlad bend koji je prošle godine pobedio na nekom od onih autorskih BG festivala, je otvorio poslednje veče. Imaju još ponešto i da nauče, ali simpatićno zvuče. Six pack je doneo poletan pank, bolje raspoloženje, nekako i živahniju publiku. Zvuk je ove godine bio baš dobar svuda. Zamenih se s nekim devojčicama, prepustih im mesto kraj ograde, one dočekale Bad copy, a mi produžismo da odslušamo Rundeka & ekipu na Mejnu. Divni svi. Neviđena gužva, mnogo glasova, praćenih osmesima, mnogo generacija, mnogo pesama, u poznatim aranžmanima.. Ma, baš dobra atmosfera.
Kiwanuka, pa Faithless. Ne nešto što bih slušala, pa produžih na Ramba. Odslušala ga sedeći, jer neumerenost zna da obori pre vremena, a nisam želela da propustim naredna tri imena. Veselo i ludo – Idem (Antun je deo one velike ekipe uličnih svirača u Zagrebu -JeboTona) – bend koji od starta razmrda publiku, energični, a naizgled izvode tamo neke pesmice. Baš nešto što je nakon Ramba trebalo, jer je on držao spor i relativno ujednačen ritam.
Smena, strogo uz poštovanje satnice, beše u vidu benda Koikoi. Prilike da ih čuješ kod nas, biće uskoro, nastupaće u sklopu Youth Jazz & Rock festivala, u drugoj polovini avgusta, u Abaziji na Paliću. Ne treba ih propustiti, divno je imati valjanih autorskih mladih bendova, pa ih valja i podržati. Po energiji koju u nastup ulože su komotno naslednici Repetitora.
Zadatak da publiku veselo i skakutavo odvedu u svanuće imali su Orthodox Celts. Dostojno ga obaviše. Sjajan završetak. Nekako je zaokružio ceo festival.