Ana Never – Small Years / recenzija

podeli sa prijateljima ...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on Twitter

Kako se oseća kosmonaut dok leti sam svemirom?

Miloš Trifunović

Postoji muzika koju je najbolje slušati uveče kada svi spoljni zvuci minu. Sami u svojoj sobi tada smo u stanju da se prepustimo neometano svojim unutrašnjim doživljajima i svom svetu. U takvSmall Yearsom ambijentu potrebna je adekvatna muzika koja stimuliše. Recimo da je post rock kao žanr takav da se uglavnom najbolje konzumira na gore opisan način iako i druge upotrebe nisu isključene. Za subotički bend Ana Never, ipak, reklo bi se da stoji bez ikakve sumnje da se jedino mogu slušati u samoći.

Šest godina nakon debi albuma, Subotičani Ana Never napokon imaju novo izdanje (ne računajući split EP sa grupom Rosa Parks iz prošle godine). Ovaj put izdavač je Fluterry Records, američki izdavač specijalizovan za post-rock i eksperimentalnu muziku. Forma je ostala ista, i dalje je u pitanju post-rock, a četiri pesme koje čine ovo izdanje uglavnom imaju epsko trajanje, i u njima se strpljivo gradi atmosfera kroz ponavljanje i postepeno pojačavanje dinamike. Isprva, ova muzika nije komunikativna i potrebno je ulaganje pažnje da bi se slušaocu vratilo nešto. To je najveća prepreka sa kojom se suočava slušalac, međutim, žanrovski profilisana publika je čini se glavna ciljna grupa ovde i ona će biti zahvalna upravo za takvemomente. Hermetičnost nije mana po sebi, ali ovakva izdanja bi dobrom delu publike nenaviknute na aktivno slušanje muzike, bez ulaganja sa svoje strane, delovala odbojno.

Čak i ako bi dobro znali u šta se upuštate, već sama pesma Small Years koja otvara album bi vas obeshrabrila. U ovom savremenom dobu slušanje ovakvih albuma zahteva strog menadžment ličnog vremena, što nije nešto što svi mogu priuštiti. Pomenuta Small Years kreće veoma sporo i nekoliko puta staje taman kad bi se činilo da će da se razbukta. Instrumenti se prepliću, violina se bori sa nekoliko gitara u međusobnom takmičenju ko će da odsvira najtužniju liniju. Bend može da zazvuči previše slobodno, kao da delovi pesama uopšte nisu dogovarani nego je sve pušteno da se dogodi spontano.

Tehnički je album za više stepenika bolji nego debi. Muziciranje je takođe na nivou i nema sumnje da su Ana Never dobri poznavaoci gitarskih pedala, što pokazuje skoro svaki krešendo sa kojima završavaju pesme.

Najkraća pesma na albumu, petominutna Half Way jedini je izuzetak. Ne samo po trajanju, već i po zgusnutosti po kojoj je napokon svedena na pravu meru. Klavir koji zamišljeno prati pesmu takođe je još jedan kvalitet. Iako i zvuči nedovršeno jer joj nedostaje smisleniji početak, ipak pokazuje kako mogu i da urade nešto drugačije.Naravno, i opet sve se završava u kakofoniji, distorziji, mikrofoniji, dok eho pokidanih žica odlazi u beskonačnost.

Gorgeous One je neoubičajeno svetlih tonova kada je reč o Ani Never. Za bend koji gospodari turobnom melanholijom koja opisuje dubine posrnuća ravničarske duše i prokletstvo bitisanja u samoći ovo je jedan koristan izlet. Za kraj ipak je ostavljen najveći izazov, pesma To Live For koja će oduzeti skoro pola sata vremena koje nemate. Živahan uvod, zanimljive gitare i brz prelazak na stvar čine je jednom od boljih na albumu.

Nažalost, sam post rock je postao konzervativan i već deceniju i po nove generacije bendova koriste iste šablone, ne pokazujući ni malo poriva ka istraživanju. Ana Never na ovom izdanju ne menjaju ni žanr, ni sami sebe već samo najbolje što mogu ponavljaju slične ideje koje su ih vodile i na prvom izdanju. Ali te iste stvari koje su naučili da rade do pefekcije su upravo ono što ih u nekom smislu sputava. Zato je ovaj album više prepouka za one koji vole ovakav zvuk, dok bi ostali samo zavisno od temperamenta i navika mogli sebe da pronađu ovde.

izvor:  JelenTop10

Tags: