JEDNOM SUBOTIČANI – UVEK SUBOTIČANI: GABOR LENĐEL
AUTOR HITA „NAJ, NAJ, NAJ” KOJI SU PRVI OTPEVALI „INDEKSI”, A DANAS GA PEVAJU SVE GENERACIJE, ŽIVI I RADI U BUDIMPEŠTI, ALI ŽELI DA SE U SUBOTICU VRATI – JOŠ PRE PENZIJE
Ovde je svoj na svome
• „Išao sam paralelno u muzičku i srednju školu, aktivno se bavio atletikom, imao bend koji se zvao ‘Entuzijasti’ i devojku koja je stanovala u Keru, a ja na Paliću… I možeš misliti! Uvek sam zakasnio na tramvaj pa sam se peške vraćao kući… Svašta je bilo i nikada ništa nije bilo daleko i uvek smo sve stigli…” – priča Gabor Lenđel dok pijucka kafu za stolom na Ženskom štrandu na Paliću, pozdravljajući se sa brojnim poznanicima koji mu se javljaju kao da ulaze u njegovo dvorište
Petak, 1. septembar. Kazaljke pokazuju 14 i 30. Radio u kolima „naštiman” na lokalnu stanicu „99”. Počinje pesma. Prepoznatljiva melodija i reči: „Ti si mi bila u svemu naj, naj. I u dobru i u zlu…”. Pojačate radio do maksimuma i prepustite se vožnji uz jednu od naših najlepših ljubavnih pesama, upravo onoj koja je zauzela drugo mesto na čuvenoj opatijskoj „Evroviziji” i koju već punih 30 godina pevaju, pevuše i šapuću pripadnici svih generacija. Ili bar oni koji su jednom bili, jesu i biće zaljubljeni. „Može se reći da je ta pesma obeležila moju karijeru” – zaključuje njen autor, Subotičanin Gabor Lenđel. Ali ne i jedino „Naj, naj”. Bilo je tu i drugih pesama. I još mnogo toga.Ženski štrand druga kuća
Odrastao je na Paliću, u ulici koja izlazi na Ženski štrand. „Leti kupanje, zimi klizanje, u međuvremenu pecanje” – priča, dok se na ulazu u svoju drugu kuću srdačno pozdravlja sa domaćicom Rožikom, svojom školskom drugaricom. Otkako živi i radi u Budimpešti, retki su trenuci kada je u rodnom gradu. Do 1. septembra bio je direktor Srpskog manjinskog pozorišta u mađarskoj metropoli, a sada je (opet) slobodan umetnik – bez slobodnog vremena:
– Grupa „Teška industrija”, koju sam osnovao ‘74, snima novi CD u Zagrebu i zato sam se upravo vratio iz Zagreba i opet idem. Moj basista koji živi u Zagrebu, čuveni slikar Ivica Propadalo ove godine proslavlja 25 godina svoga rada, povodom čega izdaje i monografiju. U tu čast je smislio veliki performans u okviru kojeg ćemo u Zagrebu, 12. septembra, nastupiti i mi, „Teška industrija”, pred oko hiljadu zvanica. Za 14. septembar je u Sarajevu planirana promocija knjige o „Indeksima”, a 15. će biti velika žurka, svirka u okviru koje ću nastupati i sam i sa bendom. Sada su toku pripreme.Iz zlatnog vremena „Teške industrije” posebno se seća poslednje turneje koja je usledila posle trećeg albuma i obuhvatila 300 koncerata – za godinu dana! Kao jednu od najlepših turneja pamti i pamtiće onu sa „Indeksima” kada je „Teška industrija” počinjala kao novi bend:
– Bili smo njihova predgrupa, oni su nas promovisali. Za njih sam i napisao pesmu „Naj, naj, naj”. I sada ću u Sarajevu da je pevam. Zanimljivo je da je sada „Teška industrija” napravila obradu ove pesme, u brzoj varijanti, rokerski… – priča, dok sedi na Ženskom štrandu, za stolom koji se nalazi uz samu vodu. Poznanici mu se javljaju, kao kada ulaze u njegovo dvorište, a on otpozdravlja i dodaje:Nije lako napisati hit
– Inspiracija dođe bez obzira gde si! Neke stvari radiš iz zanata i znalački, a neke dođu same od sebe. Nije lako napisati hit. To dođe, jedanput, dvaput. Želja svakog kompozitora je da ima neki evergrin, da napiše bar jedan u životu. Ja sam uspeo da napišem „Naj, naj” i zadovoljan sam. Ta pesma je obeležila moju karijeru i drago mi je da ju je Davorin otpevao, da su je „Indeksi” otpevali. To je bio jedan veliki bend i neobično sam srećan da sam bio taj srećnik koji je tu pesmu dao baš „Indeksima” i da je baš Davorin otpevao! Postala je veliki hit. Jedan od njihovih najvećih hitova. Imao sam tu čast i drago mi je da je tako.– Prijatelji mi najviše nedostaju! Jako mi nedostaje Palić i drugari. Tu vidim jednog, petog, šestog… a tamo, u Budimpešti, baš nemam sa kim da se družim. Imam samo jednog prijatelja Bobu Stefanovića i on kada ima vremena, dolazi kući (majka mu živi u Subotici), pa se čak i sa njim više viđam ovde nego tamo. Dođem mesečno jednom, dva puta, nadam se da ću u budućnosti i češće. Čovek se drugačije oseća kada dođe kući, tu funkcionišem, tu sam opušten. Kada sam tu, nemam problema, super mi je! Kako da to objasnim? Kada si u inostranstvu, uvek si gastarbajter, uvek si stranac, bez obzira gde živiš. Obišao sam pola sveta i svuda sam se osećao kao stranac, nigde opušteno. A kada dođem ovde, opušten sam, bez obzira da li je kriza, kakva su vremena… Kada čovek dođe na svoje, drugačije se oseća. Volim Palić i rekao sam da me tu sahrane.
Istrčao trku života
U vreme kada su u njegovom životu sport i muzika još išli ruku pod ruku i nije se moglo ni naslutiti ko će pobediti u toj životnoj trci, bio je aktivan atletičar, trčao na 100 metara, bio je (i danas je) državni juniorski prvak i rekorder na 4 puta 100 metara (štafeta).
– Godine ‘69. istrčao sam državni rekord na Prvenstvu Evrope u Atini (39,7). To još niko nije oborio do danas! Dobro se sećam te ekipe, nema više tako dobrih trkača… Počeo sam u subotičkom „Spartaku”, a u beogradskom „Partizanu” nastavio i završio. Bavio sam se sportom, ali i muzikom, pohađao muzičku školu. Zbog priprema i treninga dve godine nisam uspeo da položim prijemni i upišem muzičku akademiju u Beogradu, a kada je trebalo da pokušam i treći put, povredio sam se. Pukao mi je mišić i tada sam rešio i rekao sebi: „Dosta je bilo!”. Pokupio sam se i otišao za Sarajevo. Batalio sam sport i počeo se baviti isključivo muzikom. Imao sam 19 godina i te godine sam dobio poziv da odem u Ameriku, kao sportista na koledž. Imao bih sve plaćeno. Nisam otišao. Šta bi bilo da sam otišao? Ko to zna… Važno je da se nisam pokajao.
Vojvođanski paprikaš u Sarajevu
U Sarajevu je živeo sedam godina. Studirao je na Muzičkoj akademiji, a sa njim je bio i Subotičanin Maćaš Murenji, kojem će Lenđel kasnije postati kum.
– Bili smo cimeri u iznajmljenom stanu. Bila su to burna sarajevska vremena. Studirali smo, bilo nam je super! Ja sam sa „Teškom industrijom” uglavnom bio na turnejama, a on u stanu. Imali smo svoje kulinarske večeri, kada se okupi društvo, raja sarajevska i vojvođanska. Baš smo se istinski družili. Obojica volimo da kuvamo, a najčešće smo pravili vojvođanski paprikaš. Kartali smo se, pričali… Naravno, uvek je bilo i muzike. Samo rokenrol! To je bilo vreme rokenrola, vreme dobre muzike, te šezdesete, sedamdesete godine su bile odlične, sjajne, najlepše godine za muziku – bar što se mene tiče.Ovde, makar za manje para
– Za predstavu „Zelenokosa”, koju je režirao Karolj Viček, pisao sam muziku. Za godinu dana tu predstavu je pogledalo 70.000 ljudi! Bila je popularna, interesantna, provokativna. U njoj se pojavljuje naga žena. I jedan konj je bio na sceni. Uvek sam se pitao zašto publika dolazi, da li zbog konja ili zbog žene? Bila je to prva rok opera na mađarskom jeziku koju sam napisao, a u Mađarskoj sam napisao prvu rok operu na srpskom („Pastir i vuk”). U rok operi nema proznog teksta, sve se peva. Za vreme Ljubiše Ristića, osamdesetih godina u Subotici smo radili predstave „Ričard”, „Šiptari”, „Bladi Meri”… I danas sam u kontaktu sa Narodnim pozorištem u Subotici i direktoricom Ljubicom Ristovski, pre dve godine radio sam muziku za jednu predstavu, ali ovde je teško, nema novca. U Budimpešti je bolja situacija, ali radije bih radio ovde i za manje para nego tamo! Tu se bolje osećam, bolje funkcionišem, tu mi se više sviđa.A danas? Kakvo je danas (ne)vreme za muziku?
– Ne znam, nisam tu, ali ono što vidim kada uključim televizor je uglavnom „Pink” koji ne gledam. To je jedan kič i taj neki turbo folk koji isto tako ne pratim. A u rok muzici ne znam da se kod nas baš nešto dešava. Hrvatska scena se, koliko vidim, još drži u zabavnoj, rok muzici, ali oni su uvek i bili jači sa te strane. Kod nas su dobre samo stare stvari, ne znam da li još peva Bajaga, „Yu grupa”… Svojevremeno sam sarađivao sa Čolićem, Kemalom, sa Gabi Novak… To je tako normalno bilo da ljudi sarađuju. Meni je interesantno bilo raditi i sa „Garavim sokakom” kada sam im radio prvi i drugi album koji su bili zlatni. Sa Šobićem je bilo interesantno i sa Balaševićem kojem sam aranžirao pesmu o Vasi Ladačkom, „Odlazi cirkus”, „Lagana stvar”.
Široka lepeza Budimpešte
Dok je obavljao funkciju direktora Srpskog manjinskog pozorišta u Budimpešti, naši ljudi u mađarskoj prestonici prisustvovali su brojnim gostovanjima pozorišta iz Srbije. Među njima su bila pozorišta iz Sombora, Subotice, Zrenjanina, pa Atelje 212, Mira Banjac, Ljuba Tadić… I Rade Šerbedžija je održao koncert. Brojna dešavanja u samo jednoj pozorišnoj kući. A koliko ih je kada se sva saberu?
– U Budimpešti odlazim u pozorište, na koncerte, a kada dođem ovde, u Suboticu, obično baš nemam šta da vidim od kulturnih zbivanja. Kada sam se tu zatekao otišao sam na dve pozorišne premijere, a priznajem da baš nemam ni mnogo vremena (dok obiđem familiju, prijateljicu, prijatelje…). Kada sam tamo, obično idem na neki koncert, ima dobrih koncerata u Budimpešti! Tu su gostovanja stranih bendova, pa obično, kada mi dođu neki prijatelji, uveče idemo po muzičkim klubovima i budemo tamo gde sviraju uživo. Volim klupske svirke, dobru muziku, dobre orkestre. Šteta da je ovde nema toliko. Tamo u pabovima sviraju sve, od džeza do latino muzike, rokenrola, irske muzike… Baš se može naći svašta. Veliki je repertoar i široka lepeza raznovrsne muzike. Budimpešta je velegrad, ima mnogo dešavanja, tamo nikada nije dosadno, bez obzira koji je dan. Ne mora to biti vikend, svaki dan se nešto dešava. Kako na polju ozbiljne, klasične muzike, tako i zabavne.
A osim na koncerte, Gabor Lenđel će rado otići i u bioskop. U ogromnim multipleksima metropole, uz dobro ozvučenje, zavaljen u udobno sedište, pogledaće dobar film i to na tipično američki način – uz „koka-kolu” i kokice.
Porodica i prijatelji
U Subotici mu žive roditelji i tetka. Godine ‘91, kada je otišao odavde, za sobom je ostavio i mnogo prijatelja. Ali i posle 16 godina, ova prijateljstva ne blede. Kada dođe iz Budimpešte, nalazi se sa dobrim prijateljem, školskim drugom Hrvojem Tikvickim, muzikantom, i sa Zvonkom Priberčekom:
– To su mi dva stara drugara, i kada dođem, najviše se sa njima viđam. Ako stignemo, odemo na pecanje. Na Dunav. Apatin, Bogojevo… Sad sam bio u Bezdanu. Pa „kemping” (kampovanje) u Apatinu, kod drugara. U Mađarskoj ne idem pecanje. Nije to to. Za pecanje ti treba društvo. Sa Maćašem se ne viđam često, ali se vidimo. Uglavnom izbegavamo da pričamo o problemima, danas svako ima probleme. Vidimo se, popijemo piće, ispričamo se, družimo, ali ne tako intenzivno kao pre. Svako je preokupiran svojim privatnim problemima i poslovima. Za neko intenzivnije druženje danas niko nema vremena. Druga su vremena. Nekada su se ljudi duže sastajali, duže se družili, po kućama, odlazili jedni kod drugih, pravile se večerinke, druženja… Danas toga, nažalost, nema, a meni baš to nedostaje. Zato pokušavam da, kada dođem, nekako vratim ta vremena i kući pozovem neke ljude da dođu, pa napravim nešto, nešto skuvamo.„Naj, naj” u vozu
– Ta pesma je nastala ‘76, pre tačno 30 godina! Sećam, na akademiji sam imao neki prazan čas, seo sam uz klavir i počeo da prebiram po dirkama. Došla mi je neka melodija i počeo sam da sviram tu harmoniju, da pevušim. Tada sam sarađivao sa Duškom Trfunovićem, svojim prijateljem, danas pokojnim. Imali smo neku zajedničku svirku, neki nastup, veče poezije. Sećam se da smo išli vozom negde kroz Bosnu i rekao sam mu da bih hteo da mi napiše neki tekst na jednu melodiju. On me pita kako ide, a ja, pošto smo imali običaj da stihove kao osmerac, sedmerac pevamo tako da zvuči kao „na, na, naj…”, odgovorio sam mu pevušeći i, kada je čuo, kaže: „Interesantno, zašto pesma ne bi bila ‘Naj, naj’?” i on napiše tekst, tu u vozu, u roku od pola sata! Kada je raspisan konkurs za učešće na „Evroviziji” u Opatiji, ja predam pesmu na konkurs i prihvate je. Mislio sam da je dam Kemalu Montenu, međutim, on je već imao svoju kompoziciju, a „Indeksi” je nisu imali. Eto šta je sudbina. Nismo pobedili, bili smo drugi.Ova želja za druženjem još je jača ukoliko se u obzir uzme činjenica da Lenđel u Budimpešti živi sam jer „deca su porasla, u svetu su, žive vani”:
– Sin je donedavno bio u Londonu, sada treba da ide za Madrid jer je tamo dobio posao, a ćerka mi živi i radi na Kanarskim ostrvima. Oboje su svirali, ali su muziku doživljavali kao hobi, ne kao profesiju. On radi kao marketing menadžer u jednoj firmi, a ćerka je završila hotelski menadžment i radi za jednu nemačku firmu. Teško je kada smo tako razdvojeni. Teško se okupljamo i jako se malo viđamo, to mi najteže pada.
Vratiću se što pre
„Nadam se da ću se u Suboticu vratiti što pre. Da ne moram čekati penziju. Voleo bih to” – priča, dok posmatra zalazak sunca na Ženskom štrandu. Kao da nema ničeg lepšeg od tog prizora. Koji budi uspomene na detinjstvo. I sve što ono sobom nosi. I odnosi:
– Sećam se, mom tati su predložili da me ispiše iz gimnazije. Imao sam kečeva k’o kiša! Normalno, jer sam se bavio sportom, imao orkestar, devojku, išao u muzičku školu, bio stalno na Paliću, vozio se tramvajem… I još išao u gimnaziju! Pa nema šanse! To ne možeš fizički da izdržiš. Išao sam u muzičku školu, pa paralelno u muzičku i srednju i još se aktivno bavio atletikom, i imao bend koji se zvao „Entuzijasti” i devojku koja je stanovala u Keru, a ja na Paliću. I možeš misliti! Uvek sam zakasnio na tramvaj pa sam se peške vraćao kući. Svašta je tu bilo i nikada ništa nije bilo daleko i sve smo stigli – naviru sećanja. Kao erupcija. Dok se približava svojim kolima sa mađarskom registracijom, gleda na sat, ubrzava korak. Okreće ključ i daje gas. Sa Ženskog štranda odlazi u pravcu Subotice. Valjda neće zakasniti.Tatjana Mandić , SUBOTIČKE NOVINE 8.SEPTEMBAR 2006.
Leave a Reply