Ana Never – Ana Never / recenzija

podeli sa prijateljima ...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on Twitter

(Iz recenzije albuma…)Ana Never

Život u Subotici (rodni grad članova grupe Ana Never) oduvek je odisao tihim pomirenjem sa prolaznošću, poniznim priznavanjem smirenog poraza i ustajalog, učaurenog, nepatvorenog, nabijenog i pod petrolejskim svetlom, uznemirenog užasa.
Još od smrti tramvaja, jedinog civilizacijskog i zbilja urbanog, sretnog i opštepoletnog subotičkog sveduha, pokolenja su osuđena da tumaraju između palićkog i beogradskog puta (betona), povremeno oslobođena i privremeno svesna u kelebijskim šumama ili mirnim skloništima stanova na Prozivki i uspavanim kućama Makove sedmice.
Centar grada – Bronx, Gustav, goli zidovi narkomanske ulice (izaberite sami po senzibilitetu), kote su svetske planine na koju se ovaj grad nekada uspinjao. Ali, nikada nije osvojio vrh. Bila je dovoljna koliba u podnožju, par suvenira, čaj i zečija šapa, pa da se sve otkotrlja nazad u simbole, bilborde i poruke.
Brzina (?) zaborava i pomirenja koju smo kao građani Subotice uspeli da udruženo pružimo jedni drugima, zauvek će odrediti sve naše pokušaje da imitiramo život. Kao i priča o poslednjem tramvaju, priča o našim životima biće dosadna i -pomalo sebična.
Zato, dosta. Soundtrack svih naših izgubljenih iluzija, sreće, treznih noći, mokrih očiju, ledenih grana, blatnjavih ulica, propalih nada, očajnih snova, zamagljenih prozora, sitnih kiša i krupnih gluposti, došao je kroz četiri pesme cd-a grupe Ana Never, a da oni to zapravo nisu ni želeli. Čudna je sudbina umetničkog dela, pogotovu muzičkog. Za autora(e), jednom zamišljen, isproban, proživljen i doživljen trenutak ličnog prosvetljenja ili katarze, nikada neće biti isti ili toliko intimno prožimajuć, ako se podeli sa mnogim ušima i mozgovima.
Vrednost muzike Ane Never leži upravo u njenoj sposobnosti da se utka u finu paučinu subotičke posebnosti, u trenutku kada je većina subotičkih umetnika zaboravila da razmišlja i oseća, u trenutku kada se pojmovi biznisa i kreativnosti tako okrutno poistovećuju. Najzad, Ana Never je toliko traženi Svet koji smo mi izgubili daleko u podnožju. Sedamnaestominutni omaž Čat Gezi dokaz je da mladi ljudi i te kako korenspodiraju sa nasleđem ovog grada, sa njegovom suštinom, ako ne i jedinom istinskom vrednošću.
Pisati o prelepim gitarskim valovima zaborava koji vam umivaju svest, o potresnim ledenim santama tihe moći, o kotrljajućoj grmljavini vulkanskog nepomirenja, o stavu, o potki bez reči, o urliku bez glasa, o uzdahu bez sna, o smrti u samoći… Nezahvalno je.
Konačno, vrednost ovakvih umetničkih dela kao što je album grupe Ana Never, biće shvaćena i prihvaćena daleko izvan naših zidina, kao što su kvazižanrovske tvrđave post rocka preuske za njihovu muziku.
Skroman omot, poznate slike iz podsvesti i sećanja, te sveukupna ideja DIY, mogućnost da se album downlouduje besplatno, hiway su razmišljanja i delanja koje je jedan Nemac tako lepo pokušao da nam približi. Unutrašnja emigracija nikada nije bila glasnija, ovaj grad nikada nije imao bolji bend, i ako to ne razumete nećete uhvatiti tramvaj za Transcedent ili Metafisiq.

Zoran Trklja Coca

Tags: